Mnogo toga se i desilo, od ranog ispadanja iz Evrope pred punim stadionom i zaljubljivanja u vrlo mladu ekipu, preko ispadanja iz kupa od drugoligaša.
Smene trenera, neočekivanih poraza i na kraju – prvog mesta posle jesenjeg dela sezone.
Rasim Ljajić ne beži od intervjua.
Rekli ste ranije da očekujete potpunu stabilizaciju kluba do juna.
“Rekao sam da punu stabilizaciju, ili realniju stabilizaciju da budemo još precizniji, očekujemo od juna meseca.
Do juna ćemo realno imati probleme u finansiranju i izmirivanju redovnih obaveza, i to je možda i najteži period. Šest ključnih meseci je pred nama i ukoliko uspemo to da prebrodimo, a verujem da hoćemo, doći će do te pune stabilizacije s obzirom na ukupan dug.
Posle juna meseca ćemo daleko lakše servisirati sve obaveze, i minule i tekuće, nego što je to sada bio slučaj”.
Koji su konkretni preduslovi da se to desi?
“Konkretni preduslovi su da igramo naredne godine Evropu, da imamo balans u prodaji i kupovini igrača, da prodajemo ono što je nužno i da dovodimo ono što je potrebno.
Treća stvar je da smanjimo rizik na najmanju moguću meru.
Rizik u smislu grešaka i u dovođenju i u odvođenju igrača.
Tako da, ako sve to uradimo, a uvek postoje izazovi, vidim šansu da ta stabilizacija bude i brža i efikasnija od mog predviđanja”.
Rekli ste pre godinu dana da Partizan duguje 48 miliona evra, pa u septembru, ako se ne varam, da je dug 42 miliona evra ovog trenutka…
“Jeste 42 miliona, već sam dosadio i sebi i drugima sa tim brojkama.
Kad smo došli, to je bilo 54 miliona, plus 3,5 miliona sudskih sporova koji su izgubljeni i koji su bili najavljivani.
I tada je rečeno da nemamo šanse da te sporove dobijemo, nego su pokrenuti samo da bi se kupilo vreme.
To je 58,5 miliona evra duga, a bilo je još manjih obaveza prema bivšim igračima i agentima, pa je sve ukupno to bilo oko 60 miliona evra.
Danas je taj dug 42 miliona evra.
Ogromna stvar je tu napravljena.
S jedne strane, to je zahvaljujući pomoći koju je dala pre svega država, delom sponzori, a najveća ušteda je napravljena kroz racionalizaciju poslovanja.
Pre svega smanjenjem broja zaposlenih.
Smanjenjem plata i značajnom redukcijom u isplatama velikom broju ljudi u stručnim štabovima na različitim nivoima.
Sada smo to doveli na neki nivo koji je podnošljiv sa ovog finansijskog aspekta.
Dakle, pružamo se onoliko koliki nam je guber.
Plaćamo ono što možemo da platimo, a ne ono što su naše želje”.
